Na raskršću.

Ponekad poželim da si tu, kraj mene. Da se osetim barem na tren tako kao tad, kao pre. Savršeno. Samo si mi ti potreban. Ceo svet oko mene je bezazlen, ništa u poređenju sa onim kakvom si me ti učinio. I da, uspem na sekund da osetim tvoje prisustvo, kao da si zaista kraj mene. Nežno mi miluješ kosu, grliš me kao da nikada ne želiš da me ispustiš iz naručja i tiho, sasvim tiho, šapućeš mi koliko me voliš...

                 "Još uvek dišem samo da bih te udahnuo."

Upoznali su se, eto sasvim slucajno. Na jednoj zurci susrele su se dvoje oci. I jedne i druge zasijale su jako i u njima se prepoznalo „ono nesto“. Da, ljubav se rodila i to na prvi pogled. On je bio visok, crne kose i prodornih zelenih ociju. Zvao se Jovan. Koracao je onako samouvereno, pokreti su mu bili spori i direktni. Bio je naizgled savrsen, ali nesto mu je ipak nedostajalo. Ono nesto iznutra – dobrota, vernost i iskrenost. Dok, pak, ona je bila brineta sa kestenastim braon ocima i plemenitim srcem. Zvala se Marija. Bila je lepa sto dokazuje broj njenih  „udvaraca“, ali nije samo spolja bila lepa, jos lepsa je bila iznutra - krhka, osecajna i dobra. Kazu da se suprotnosti privlace, a tako je i bilo. Ubrzo zatim posle par pogleda i osmeha pozvao ju je na ples. I zigrali su. Odjednom osecali su se kao da se znaju oduvek, a ne tek jedva jedno vece. Bili su sve prisniji i prisniji dok jednog momenta njegove meke usne nisu dotakle njene. Ona je zadrhtala i osecala se kao da lebdi dok su joj se u stomaku leptiri neprestano vrpoljili. Svet oko nje je nestao, ispred nje je samo on postojao I njegove sjajne oci. I ona se njemu svidela i zeleo je da je osvoji. Osecao je da je sve blizi cilju. Odjednom ga je ona prekinula rekavsi da mora da ide. On je zacudjeno stao, dok je ona otrcala ka izlazu.

Vreme je prolazilo, a Marija je uporno mislila na njega. Nije mogla da ga izbaci iz glave. Nakon par dana, listajuci poruke na facebook – u videla je jednu od koje joj se zastao dah. To je bio on – Jovan, njen decko iz snova. Ona mu je odmah brze – bolje odgovorila. I tako je krenulo njihovo dopisivanje. Vreme je brzo teklo, a ona se sve vise i vise zaljubljivala u njega. Postao joj je razlog njenog svakodnevnog odlaska na fb i glavna stvar u njenom zivotu. Mogli su satima da se dopisuju i da uopste ne primete da je proslo toliko vremena. Ostajali su do kasnih vecernjih sati, ali Mariju nije bilo briga, iako je znala da ujutru ima predavanja. Popustila je u skoli, ali to joj zacudo vise nije bilo vazno. Iscekivala je da pozove da se ponovo vide, samo se tome nadala. Jovan je bio dobar prema njoj jer mu je bila sve simpaticnija, osecao je njenu dobrotu i bio zadivljen njome. Ubrzo je pozvao da izadju i ona je bila presrecna. Posle par vidjanja, bolje su se upoznali i jos vise dopali jedno drugome, bilo je ocigledno da ce biti zajedno. Medjutim, sve kockice dugo slagane srusile su se nakon njene dve reci: „Volim te“. On je iznenadjeno zurio u nju. To je bio kraj. Osvojio ju je i izgubio je interesovanje za nju. Mislio je da moze da radi sa njom sta zeli i ta „igrica“ je za njega bila gotova.  

Nakon toga, vremenom, on je poceo manje da komunicira sa njom i da je izbegava. Ona se pitala u cemu je problem, ali nikako nije mogla da dozna. Na kraju, neznavsi sta da drugo da ucini, upitala je njegove drugove sta se desava, i oni su rekli da Jovan vise ne zeli da bude sa njom. Popivsi tu casu razocarenja, ona je bila jako tuzna. More suza prolila je na njega i mogla je jos plakati. Znacio joj je mnogo, prejako se zaljubila. Zelela je da ga vrati i da sve bude kao pre. Neprestano je mislila na njega. Sve joj je bilo tako prazno. U njenom pogledu nekada veselom, sada se krije tuga, bol, patnja. Nedostajao joj je, a on je prekinuo svaki kontakt sa njom. Nije znala sta da radi, gde da ide, kome da se obrati kad je niko nije razumeo. Vreme je teklo, ali ona nije mogla dalje. Zelela je po svaku cenu da bude sa njim jer ga je puno volela. Razmisljala je kako da ga zaboravi, ali nije mogla da se izbori sa sudbinom. Vremenom, videvsi da nema izlaza, pozelela je da se osveti. Samo iz tog razloga nasla se sa jednim deckom, ali on je nije fizicki privlacio. Vremenom pocela je da ga upoznaje i shvatila je da je izuzetno dobar, osecajan i pazljiv sto joj je oduvek i falilo. Poklanjao joj je svu svoju ljubav i paznju, a ona je to oberucke prihvatala. Zvao se Bojan. Vremenom iz misli joj se gubio Jovan, jer pored Bojana joj niko nije bio ni potreban. Marijino srce je ponovo bilo otkljucano i pustila je Bojana u njega. Njihova ljubav je cvetala. Njena osecanja prema njemu, uspela su da nadmase ona prema Jovanu. Kada je Jovan saznao za to, zeleo ju je natrag, falila mu je. I tek kada ju je nepovratno izgubio shvatio je sta je ustvari imao.

Bila je zima, pahulje su carobno odigravale svoj ples koji je svakim ponavljanjem bio lepsi, jedinstveniji. One su grad cinile izuzetno romanticnim. Marija je sedela na klupi pognute glave zadubljena u misli. Razmisljanje joj je prekinuo neciji dubok glas.

- Marija! Otkad te nisam video, nedostajala si mi znas? – rekao joj je Jovan sa vragolastim osmehom na licu. Posle kraceg razgovora i prisecanja uspomena, upitao ju je ono sto je dugo iscekivala: Zelis li da izadjes sa mnom ? Na tren, obasuta srecom, zastao joj je dah. Medjutim, odjednom se setila ne tako lepih uspomena koje joj je on ostavio, pa glasno mu je uzvratila: Ne bas! Okrenula se i otisla Bojanu. Jovan je ostao tuzno da gleda njene korake u snegu.

Sve se vraca, sve se placa.