Upoznali su se, eto sasvim
slucajno. Na jednoj zurci susrele su se dvoje oci. I jedne i druge zasijale su
jako i u njima se prepoznalo „ono nesto“. Da, ljubav se rodila i to na prvi
pogled. On je bio visok, crne kose i prodornih zelenih ociju. Zvao se Jovan.
Koracao je onako samouvereno, pokreti su mu bili spori i direktni. Bio je
naizgled savrsen, ali nesto mu je ipak nedostajalo. Ono nesto iznutra –
dobrota, vernost i iskrenost. Dok, pak, ona je bila brineta sa kestenastim braon
ocima i plemenitim srcem. Zvala se Marija. Bila je lepa sto dokazuje broj
njenih „udvaraca“, ali nije samo spolja
bila lepa, jos lepsa je bila iznutra - krhka, osecajna i dobra. Kazu da se
suprotnosti privlace, a tako je i bilo. Ubrzo zatim posle par pogleda i osmeha
pozvao ju je na ples. I zigrali su. Odjednom osecali su se kao da se znaju
oduvek, a ne tek jedva jedno vece. Bili su sve prisniji i prisniji dok jednog
momenta njegove meke usne nisu dotakle njene. Ona je zadrhtala i osecala se kao
da lebdi dok su joj se u stomaku leptiri neprestano vrpoljili. Svet oko nje je
nestao, ispred nje je samo on postojao I njegove sjajne oci. I ona se njemu
svidela i zeleo je da je osvoji. Osecao je da je sve blizi cilju. Odjednom ga
je ona prekinula rekavsi da mora da ide. On je zacudjeno stao, dok je ona
otrcala ka izlazu.
Vreme je prolazilo, a Marija je
uporno mislila na njega. Nije mogla da ga izbaci iz glave. Nakon par dana, listajuci
poruke na facebook – u videla je jednu od koje joj se zastao dah. To je bio on
– Jovan, njen decko iz snova. Ona mu je odmah brze – bolje odgovorila. I tako
je krenulo njihovo dopisivanje. Vreme je brzo teklo, a ona se sve vise i vise
zaljubljivala u njega. Postao joj je razlog njenog svakodnevnog odlaska na fb i
glavna stvar u njenom zivotu. Mogli su satima da se dopisuju i da uopste ne
primete da je proslo toliko vremena. Ostajali su do kasnih vecernjih sati, ali
Mariju nije bilo briga, iako je znala da ujutru ima predavanja. Popustila je u
skoli, ali to joj zacudo vise nije bilo vazno. Iscekivala je da pozove da se
ponovo vide, samo se tome nadala. Jovan je bio dobar prema njoj jer mu je bila
sve simpaticnija, osecao je njenu dobrotu i bio zadivljen njome. Ubrzo je
pozvao da izadju i ona je bila presrecna. Posle par vidjanja, bolje su se
upoznali i jos vise dopali jedno drugome, bilo je ocigledno da ce biti zajedno.
Medjutim, sve kockice dugo slagane srusile su se nakon njene dve reci: „Volim
te“. On je iznenadjeno zurio u nju. To je bio kraj. Osvojio ju je i izgubio je
interesovanje za nju. Mislio je da moze da radi sa njom sta zeli i ta „igrica“
je za njega bila gotova.
Nakon toga, vremenom, on je
poceo manje da komunicira sa njom i da je izbegava. Ona se pitala u cemu je
problem, ali nikako nije mogla da dozna. Na kraju, neznavsi sta da drugo da
ucini, upitala je njegove drugove sta se desava, i oni su rekli da Jovan vise
ne zeli da bude sa njom. Popivsi tu casu razocarenja, ona je bila jako tuzna.
More suza prolila je na njega i mogla je jos plakati. Znacio joj je mnogo, prejako
se zaljubila. Zelela je da ga vrati i da sve bude kao pre. Neprestano je
mislila na njega. Sve joj je bilo tako prazno. U njenom pogledu nekada veselom,
sada se krije tuga, bol, patnja. Nedostajao joj je, a on je prekinuo svaki
kontakt sa njom. Nije znala sta da radi, gde da ide, kome da se obrati kad je
niko nije razumeo. Vreme je teklo, ali ona nije mogla dalje. Zelela je po svaku
cenu da bude sa njim jer ga je puno volela. Razmisljala je kako da ga zaboravi,
ali nije mogla da se izbori sa sudbinom. Vremenom, videvsi da nema izlaza,
pozelela je da se osveti. Samo iz tog razloga nasla se sa jednim deckom, ali on
je nije fizicki privlacio. Vremenom pocela je da ga upoznaje i shvatila je da
je izuzetno dobar, osecajan i pazljiv sto joj je oduvek i falilo. Poklanjao joj
je svu svoju ljubav i paznju, a ona je to oberucke prihvatala. Zvao se Bojan.
Vremenom iz misli joj se gubio Jovan, jer pored Bojana joj niko nije bio ni potreban.
Marijino srce je ponovo bilo otkljucano i pustila je Bojana u njega. Njihova
ljubav je cvetala. Njena osecanja prema njemu, uspela su da nadmase ona prema
Jovanu. Kada je Jovan saznao za to, zeleo ju je natrag, falila mu je. I tek
kada ju je nepovratno izgubio shvatio je sta je ustvari imao.
Bila je zima, pahulje su carobno
odigravale svoj ples koji je svakim ponavljanjem bio lepsi, jedinstveniji. One
su grad cinile izuzetno romanticnim. Marija je sedela na klupi pognute glave
zadubljena u misli. Razmisljanje joj je prekinuo neciji dubok glas.
- Marija! Otkad te nisam video, nedostajala si mi
znas? – rekao joj je Jovan sa vragolastim osmehom na licu. Posle kraceg
razgovora i prisecanja uspomena, upitao ju je ono sto je dugo iscekivala: Zelis
li da izadjes sa mnom ? Na tren, obasuta srecom, zastao joj je dah. Medjutim,
odjednom se setila ne tako lepih uspomena koje joj je on ostavio, pa glasno mu
je uzvratila: Ne bas! Okrenula se i otisla Bojanu. Jovan je ostao tuzno da
gleda njene korake u snegu.
Sve se vraca, sve se placa.
