Na raskršću.

-Znas prijatelju, ja sam nju volio. Ono mislim bas volio. Istinski, ludo i bez razmisljanja. Bila mi je jedina. Moja tajna, ona najveca. Sa mnogima sam bio , al' uvijek sam nju nosio u srcu. Najvise mi je trebala, a eto. Bas njoj sam najvise boli donosio. Nisam mogao da prihvatim cinjenicu da volim, pa sam je tjerao od sebe. Stalno joj se vracao, a ustvari bjezao od nje. U jednom trenutku pokazao bih joj da mi je stalo, a u sljedecem dokazao da sam djubre. I najgore od svega, kad god bih se vratio, ona je bila tu. A sada..
- A sta sada? Prebolio si je?
- Ma kakvi. Ima trenutaka kada je zaboravim na tren, ono kad alkoholom ubijem zadnji komad mene.
- Zasto joj sada ne odes i kazes sve?
- Eh vidis. Uspio sam sta sam htio. Otisla je od mene. Sad kad se vratim, vise je nema. Kazu da voli drugog, znam da to nije istina.
- Idi do nje onda.
- Ne mogu.
- Zasto?
- Ukljucila je razum. Shvatila je da sam ipak preveliko djubre i da je ne mogu voljet nikad. Voljet onako, klasicno. Ne mogu biti tu za nju, a uvijek cu ocekivati da ona bude tu za mene. Ne mogu kad joj bude najteze doci i zagrlit, mada znam da ona meni bi.
- Tebe je nemoguce shvatiti!
- Eh prijatelju, znam.. To cujem cesto. Samo jedna osoba mi je rekla da me razumije.
- Ko !?
- Pa ona, druze.

 Balasevic